Šta je nizáča i zašto zidovi malog srpskog sela u jesen pocrvene?
Na internetu kruži mnogo fotografija grimiznih paprika na zidovima kuća. Par godina me je mučila opsesivna ideja da to čudo vidim svojim očima — i evo, konačno sam to uradila.
Dakle, Donja Lokošnica — sićušno selo nedaleko od Leskovca, otprilike tri sata vožnje od Beograda. Usput, inače, možete da svratite i u Niš.
Na prilazu vas dočekuju polja na kojima rastu baš te paprike, a tu su i kupus, paradajz, tikvice, krompir itd. Traktori jure tamo-amo — ukratko, sezona je u punom jeku.
Samo selo je malo, ali sve što ste videli o crvenim zidovima kuća — istina je!
Stvarno su crveni od paprika. I to je, kažem vam, neverovatno neobično i impresivno!
Negde venci vise celom dužinom zidova, negde prekrivaju kuću skoro po celom obimu, negde vise sa tavana.
Za turistu je to potpuno neverovatan prizor, a za meštane — obična jesen. Zapričala sam se sa meštankom Oljom i ona se jako iznenadila što u Rusiji ovako ne sušimo paprike.
Ova tradicija je stara više od 200 godina. Ovde se gaji sorta paprike — „nizáča”. Meštani tvrde da ova paprika naročito dobro uspeva baš u Lokošnici: bilo je pokušaja da se gaji i na drugim mestima, ali takav rezultat nije postignut.
Na svakom takvom „nizu” ima otprilike 200–220 paprika. Sudeći po onome što smo videli, u nizanju učestvuje cela porodica. Pri tome je to stvarno posebna veština — ovde se čak održavaju i takmičenja u brzini nizanja. Rekord je 100 paprika za
tri i po minuta.
Generalno, naravno, osim gledanja paprika, u ovom selu nema baš mnogo toga da se radi. Ima par prodavnica i mnogo praznih kuća.
Mada je selo veoma živopisno. Nailazite na prave stare kuće od blata, i na pozadini crvenih paprika sve to izgleda pomalo nadrealno.
A ovde se paprike valjaju i po zemlji, leže duž puteva i vire iz svakog kontejnera. Bukvalno ne možete ni koraka da napravite bez paprike.
Ova paprikaška feerija traje otprilike od kraja avgusta do sredine oktobra, a naročito efektno sve izgleda sada — kada se kuće i pomoćni objekti pretvore u ogromne crvene sušare.
Zatim dobro osušene paprike uglavnom idu u alevu papriku — mlevenu i krupno tucanu. Nešto ode u ajvar i druge zimnice, ali uglavnom, naravno, od njih nastaje baš ta srpska aleva paprika.
Da li vredi ići, kome i zašto?
Put dotle je dug — oko tri sata u jednom smeru bez zaustavljanja — i, po mom mišljenju, to je priča pre za očajne avanturiste, fotografe i ljubitelje svakakvih neobičnih foto-sešna.
Ili Lokošnicu jednostavno možete da uvrstite kao jednu od tačaka velike rute po jugu Srbije.
Iskreno, i dalje sam pod utiskom ovog čUdesnog mesta . I zato što odavno nigde nismo išli, spremna sam da zainteresovane odvedem tamo na neku vrstu etno-fotografskog putovanja.
Plan je jednostavan: šetati, gledati paprike, mnogo fotografisati i nigde ne žuriti.
Zato, ako ima zainteresovanih fotografa ili avanturista i avanturistkinja željnih sjajnih fotki sa paprikama — pišite. Smislićemo kako da to izvedemo.
Dok se paprike nisu pretvorile u alevu papriku…
Objavljeno 23. septembra 2026 · Otvori objavu u Telegramu ↗
